Ovo “živeli zdravo” pa čak i “po Božjim pravilima” 

doduše treba uzeti sa rezervom jer ono što mi 

doživljamo kao ispravno ne mora biti stvarno ispravno i 

po Božjoj volji. Kada smo mi sami u pitanju, većina nas 

će sreću ili nevolju tumačiti najčešće kao nagradu ili 

kaznu od Boga i zato će nas ponekada zbuniti 

neočekivani ishod događaja – koji smatramo 

nepravednim. Ima među nama i onih koji inače ne 

veruju u Boga ali zato uvek uzimaju za pravo da kada 

neko padne u nevolju kažu: “kaznio ga Bog”. Ova 

filozofija funkcioniše bez problema kada su problemi u 

pitanju ali kada je komšija u napredici, posao mu ide 

od ruke, imanje raste, u tom slučaju skoro da niko to 

neće prokomentarisati sa “dobar je čovek, nagradio ga 

Bog” (pre će biti “To je jedan lopov”). Bilo kako bilo, kada 

smo mi u pitanju, sve one srećne situacije koje proživljavamo smatraćamo kao opravdanu nagradu od Boga – 

koju smo zaslužili, dok će svaki loš događaj biti dočekan kao razočarenje u veru smatrajući to kao nepravednu 

kaznu koju ne zaslužujemo a često puta će to dovesti u pitanje i samu veru: “postoji li uopšte Bog? Ako postoji 

zašto dozvoljava da se stvari odvijaju na ovaj nepravedni način?”.


Čovek će uvek pokušavati da priči da neki logičan smisao ali ne zaboravimo da ta logika uvek proizilazi iz 

našeg iskustva, koje je inače poprilično ograničeno. Tako će se nama često puta nešto činiti nepravednim, 

suvišnim, nelogičnim i to jeste tako – ali samo u odnosu na to naše iskustvo. Naše razumevanje istine još uvek 

je na niskom nivou i mi ne možemo imati uvid u kompletnu priču i samo zato što priču doživljavamo parcijalno 

naše tumačenje događaja delovaće logično. Evo jednog primera:


Dobar čovek


Zamislite sledeću situaciju: jedan dobar čovek, vernik, kreće se kao pešak ka raskrsnici. Pre raskrsnice, pešak 

pored njega se spotiče, pada i gura našeg čoveka koji pri tom lomi nogu. Sledi tumačenje događaja: “uvek je bio 

dobar čovek, vernik, zašto se baš njemu ovako nešto dešava? Čak je i pešak koji ga je gurnuo bio vrlo loša osoba 

a njemu se nije dogodilo ništa, čak ni ogrebotina. I gde je tu Bog?” Da se razumemo, ovako pitanje deluje 

sasvim logično. Naše razumevanje pravde govori nam da tu nešto nije u redu i to jeste tako. Ali, zamislimo sada 

priču ovako: naš čovek ide prema raskrsnici i splet okolnosti je takav da auto koji dolazi sa glavne ulice 

obavezno udara našeg pešaka i ubija ga na licu mesta. Recimo da vi imate mogućnost da, kao supervizor 

posmatrač, možete da vidite budućnost i da je jedini način da promenite tok događaja taj da preinačite 

događaj iz klase “veće štete” u “manju štetu” pa kako bi sprečili da dobar čovek pogine, vi nevidljivom rukom 

spotičete susednog prolaznika a ovaj sapliće našeg čoveka koji lomi nogu i pada pre raskrsnice pa tako spašava 

glavu. Znamo da ćete reći da bi najbolje rešenje bilo kada bi se auto nekako uklonio sa ulice pa da prođemo i 

bez tog preloma ali takva mogućnost u tom trenutku nije data. U ovoj priči nisu dozvoljena apsolutna mešanja 

ili autokratske promene situacije. Kao što i država koja donosi zakone ne bi trebala da postupa po sistemu 

samovolje: “zakoni su moji, može mi se, radiću šta hoću i kako hoću” već svaka reakcija mora biti “po zakonu” 

tako i u Božjim delima svaki događaj ima mehanizam i pravila koja se moraju ispoštovati. Tvorac neće tek tako 

negirati i nipodaštavati svoje zakone. U svakom slučaju, slomljena noga je platila “žrtvu”, čovek je spašen i 

pošteđen smrtnog ishoda što u odnosu na početno tumačenje situacije daje malo drugačiju sliku ovog 

događaja.


Po ovoj priči ispada da se našem čoveku desila loša stvar kako bi ga sačuvala od smrti. Ali šta je onda sa 

situacijama gde je došlo do smrtnog ishoda? Kakav je tu spas? Na žalost ne možemo vam ponuditi odgovor koji 

će zadovoljiti vašu logiku. Prethodnim tekstom hteli smo da vam pokažemo da priča može imati sasvim 

drugačije lice od onog koje nam se čini očiglednim. Ako mi kao materijalni ljudi smrt doživljavamo kao konačno 

i krajnje stanje svakako da će i ovo pitanje delovati vrlo logično. Ali opet, mi nemamo mogućnost da iz nekog 

“višeg ugla” sagledamo ovu priču u celini. Može li se i ovaj događaj tumačiti kroz prizmu prethodnog? Da li je 

smrt došla kao spasenje od nečeg goreg? Ali ima li ičeg goreg po nas od tog krajnjeg čina? Odgovor na ovo 

pitanje može da da sama vera ali u tom slučaju morali bi ste da prihvatite činjenicu da i sama smrt nije kraj 

jer vera u koju se kunete stoji na vaskrsenju a to podrazumeva pobedu života nad smrću.


Sa druge strane priča da nevolja može naići kao Božja kazna a sreća kao nagrada može biti lako verovatna ali 

nemojte uvek generalizovati stvari po toj logici. To što je jedan dobio problem a drugi novac ne mora uvek imati 

logičnu vezu sa nesrećom ili srećom, kažnjavanjem i nagrađivanjem. U dosta slučajeva to jeste tako ali nekad 

postoji i ono što se zove “viši cilj”. Da li bi smo mogli da kažemo da je Isus Hrist bio loša osoba jer je doživeo 

strašan kraj raspeća na krstu a da je Juda u toj priči nagrađeni lik jer je zaradio 30 srebrnjaka? Nemojte uvek 

stvari procenjivati kroz priču “ima pravde, nema pravde” jer vi ne znate šta stoji iza cele priče. I samim tim što 

ne vidimo tu istinu u celosti naša patnja u problemima postaje veća.