Deca uzrasta od četiri do šest godina stavljena su u prostoriju u kojoj se nalazio samo sto, a na njemu – 
mančmalou (slatkiš). Pre nego što je ostavio svako dete samo u sobi, istraživač mu je rekao da će, nakon 15 
minuta, dobiti drugi mančmalou ukoliko ne pojede prvi od. Zatim je, izašavši iz prostorije, snimao koliko dugo je 
svako dete odolelo ukusnom slatkišu na stolu, a kasnije je taj nalaz upoređivao sa uspehom deteta u odraslom 
dobu.

Od ukupnog broja dece (koji je iznosio 600), većina je istog trenutka pojela mančmalou, dok je jedna trećina 
dece odložila zadovoljstvo jedenja jednog mančmaloua kako bi nešto kasnije dobila i drugi. U follow-up 
studijama (studije koje tokom vremena ponovo testiraju svoje ranije ispitanike), Mišel je pronašao da su ona 
deca, koja su uspevala da odlože zadovoljstvo, kasnije u životu postajala uspešnija i imala veći broj bodova na 
prijemnim ispitima na fakultete u odnosu na svoje vršnjake, što znači da ova osobina ostaje relativno trajna 
tokom života.