Početkom dvadesetog veka američki istraživači Rachel Carson i Theron Randolph, i savremeni MacArthur poznati
kao ‘genijalni biolog’, Margie Profet – veruju da je alergija evoluirala i postala dosta rizična zaštitna rekacija, od:
prirodne odbrane tela od toksina povezane sa dobroćudnim supstancama. “Alergična“ reakcija tela se javlja kada
je telo izloženo nepoznatim proteinima iz hrane, pokrećući imunoglobin epsilon IgE antitela, vojnike čiji je
zadatak da štite mukozne membrane tela od napadača. Kada detektuju opasnost, razvijaju biohemijsku kaskadu
koju karakteriše, kašljanje, otežano disanje, osip, svrab i krvarenje kože, otok, gušenje, povraćanje i proliv.
Češanje, povraćanje, proliv i kijanje, su očajnički pokušaji tela da se oslobodi toksina što brže. U težim reakcijama,
krvni pritisak pada, iscrpljuje vitalne organe, i dolazi do zaustavljanja rada srca… Termin “Alergija“ je nastao
1906., pre samo sto godina, od strane jednog Austrijskog pedijatra, koji je pokušavao da primiri neočekivanu
reakciju na vakcine kod svojih pacijenata. Savremeni koncept alergija dolazi od nastanka ‘serumskih bolesti’ ,
trnovitog puta koji je čovek sam stvorio.
Potkožna injekcija
Do kraja devetnaestog veka dokumentovano je malo masovnih alergija opasnih po život. Prvi put se pojavljuju
kao ‘neželjene posledice’ novog pronalaska, koji je ubrzao pogoršanje bez prethodne potrebe za farmaceutskim
lekovima, pri kraju građanskog rata: ŠPRICA. Louis Pasteur je prvi lekar koji je koristio injekciju da ubrizga
vakcinu. Antraks za stoku, a kasnije protiv besnila dečaku kojeg je ujeo pas. Potkožne igle su ubrzo prihvaćene
kao higijensko poboljšanje, u odnosu na neuredne i prljave transdermalne koplje, prethodno korišćene da
ubodom ili ogrebotinom unesu patogen u telo. Kako je potražnja rasla, troškovi postali razumniji tako je i
proizvodnja šprica bila u porastu. Upjohn i Parke-Davis sada u vlasništvu Pfiser-a, i Eli Lilly pronalazač
Thimerosal-a su osnovani zbog potražnje za hipodermalnim vakcinama. 1890. njihova marketinška metoda je
ličila na današnje, ali bez televizije i kompjutera. Trgovinski predstavnici kompanija su posećivali lekare u
kancelarijama, ostavljajući promotivnu literaturu i uzorke u zanimljivoj ambalaži. “ I ne zaboravite na godišnje
medicinske almanahe! “ Na prelasku dvadesetog veka proizvodnja vakcina je bila veliki biznis.
Potreba za konzervansima
Uz povećanu potražnju za vakcinama protiv strašnih boginja, tuberkuloze, difterije, kolere i shvatanja da jedna
vakcinacija ne obezbeđuje doživotni imunitet, pojavila se potreba za vakcinama koje mogu bezbedno i efikasno
da se transportuju. Gnoj i kraste kod bolesnih životinja su se brzo raslojavali, a bolesne životinje je bilo teško
transportovati. Rešenje: konzervansi unešeni u antibakteriski gel kao nosač ili baza, napravljen od biljnog
glicerina koji produžava rok trajanja i može biti unešen putem injekcije. Početkom dvadesetog veka u sastojke
uključuju gljivični preparat na bazi žive, i razna ulja. Tačni sastojci su se brižljivo čuvali, štiteći naučnike njihove
kompanije i akcionare, zakonom.
Serumska bolest
Konačni rezultat prve masovne primene hipodermalne injekcije seruma za šarlah, difteriju i tetanus je bio slabo
razumljiv i potencijalno fatalan. Prvi put je nazvan ‘serumska bolest’, a kasnije dobio naziv ‘Anafilaksa’ od strane
francuskog nobelovca i imunologa Charles Richet-a – od grčke reči ‘ana’ (protiv) i phylaxis (zaštita) – suprotni
ishod od onog koji se očekivao od vakcinacije. Simptomi uključuju groznicu, osip, proliv, pad krvnog pritiska, otok
limfnih žlezdi, bol u zglobovima, uvećanu slezinu, otkazivanje bubrega, otežano disanje, i šok koji traju danima,
nedeljama ili doživotno, a ponekad su i fatalni. Šta je uzrokovalo da se toliko ljudi razboli umesto da se osećaju
dobro? Richet je eksperimentisao na psima da bi došao do odgovora. U pse je injektovao proteine sirovog mesa, a
potom ih nahranio sirovim mesom. Rezultat je bio anafilaksa! Druga dva naučnika su uradili isto, osim
injektovanja jaja i mleka, jasno se pokazalo bez izuzetaka, da svi proteini, toksični ili netoksični izvan tela, dovode
do anafilakse nakon injektovanja. Richet je otkrio da je ovaj fenomen univerzalan za sve životinje. Austrijski
pedijatar Clemens von Piquet i njegov kolega iz Mađarske Bela Schick, proučavali su serumsku bolest na hiljadu
dece, ukazujući na paradoksalni odnos dva ishoda vakcinacije: ostvarivanje imuniteta i oboljevanja od serumske
bolesti. U oba ishoda period inkubacije se dešava između injektovanja i pojave simptoma. Naknadno
ubrizgavanje -kao sekundarna izloženost infekciji- je praćeno ubrzanom i jakom reakcijom kao rezultat ‘sudara
antigen antitelo’. Ovu pretpostavku potvrđuje i činjenica da je kod 90% von Piquet-ovih pacijenata, došlo do
neželjenih reakcija nakon ‘booster’ injekcija datih 10-30 dana nakon prve. 1934. godine 50% dece je iskusilo post-
vakcinalnu serumsku bolest. Porodice su bile primorane da podrede svoj strah od smrtonosnih bolesti kao što su
male boginje, odlučujući se za rizik da biraju manje od dva zla, bez obzira što deca mogu biti povređena ili
ubijena vakcinacijom. Jedina razlika je što danas, ovih par strašnih bolesti zaista ubije mnoge ljude u razvijenim
zemljama, zbog upotrebe antibiotika!
Anafilaksa
Kako je Richet nastavio da eksperimentiše sa mačkama, zečevima, konjima i žabama, zaključio je da ‘digestivni
enzimi’ imaju zadatak da probiju protein, i ako se ovo ne dogodi dolazi do imunog odgovora organizma.
Eksperimentalnu prehrambenu anafilaksu je nemoguće demonstrirati uz zdravu digestiju. Prva injekcija
nesvarenog proteina u krvotok čini životinju slabom i osetljivom, čineći je podložnijom i još osetljivijom za drugu
dozu injekcije koja je manja, a može izazvati ozbiljne čak i fatalne reakcije kod osoba sa neadekvatnim varenjem.
Zaključak: zdravi digestivni sokovi aktivno transformišu potencijalno toksične proteine, čineći ih bezopasnim, ili
korigovano, neadekvatno varenje je preduslov za alergije na hranu. Unutardigestivna teorija anafilakse je opstala
kao objašnjenje na veliku većinu alergija na hranu. Neke od ovih reakcija, međutim, nisu opasne po život ali
ukazuju na probleme kao što su migrene, kožna oboljenja, umor, anksioznost, razdražljivost i bihevijoralne
probleme. Poznati je slučaj sa jajetom; Zašto je mali dečak patio od ‘trovanja jajima’ 1908. godine kada niko
nikada nije injektovao proteine jaja u njegov organizam? Hmmm… Na žalost, njegov doktor nije znao da se mnogo
godina pre emulgovani lecitin jaja koristio intenzivno u vakcinama, i da su proizvođači vakcina koristili jaja
fertilne kokoške kao medijum za rast virusa. Koja je veza? Odgovor je stigao 1940. sa otkrićem penicilina.
Alergija na Penicilin
Kada smo prvi put istraživali epidemiju alergije na kikiriki, prepoznali smo atribute ‘savršene oluje’ za žrtve. Sa
otkrićem penicilina 1928. od strane škotskog biloga Alexander Fleming-a, svi delići ‘savršene oluje’ oružja za
masovno uništenje su bili na mestu: patogen suspendovan u injektovanom ili inkapsulisanom nesvarenom
proteinu iz ulja. Oralna forma penicilina i ona u injekciji sadrže novi sastojak, ulje pamuka, čiji se proteini
smatraju moćnim alergenima. Kapsula od želatina zapečati lek, koji ne biva otpušten sve dok ne stigne do malog
intestinuma, zaobilazeći delovanje digestivnih enzima. Sigurna sam da do sada možete pogoditi šta se događa!
Od 1930-’50. osetljivost na ulje pamuka je rasla, kao i broj alergija na penicilin. Naučnici traže jeftinu zamenu u
izobilju. Ponovo pogađate! Posle Drugog svetskog rata američki kikiriki zamenjuje ulje pamuka, kao rešenje za
proizvodnju penicilina, i za proizvodnju skoro svih vakcina. Bilo ga je u izobilju, jeftin, stabilan na zagrevanje; a
tokom rata i nekako patriotski. Do 1953. Pfizer i drugi, proizveli su 600 tona penicilina prepunog uljem od
kikirikija pomešanim sa pčelinjim voskom da bi obložili čestice penicilina u izmišljotinu zvanu Romansky formula.
Pošto telo metaboliše vosak i ulje, lek je pušten u sistem. Do sredine 1950. godine 2,5% dece je razvilo alergiju na
injektovani penicilin. Naučnici su smanjili količinu voska i ulja da bi smanjili i eliminisali fatalne reakcije, kao što
su anafilaksa, otpornost na antibiotike, širenje gljivica i disbijoza. Zatim je stvorena nova formula mešanja
penicilina sa aluminijum-monostreatom PAM, takođe suspenzovanog u ulju od kikirikija. PAM je bio isporučivan
od sredine pedestih godina do sredine osamdesetih. Češće i teže alergijske reakcije, uključujući anafilaksu
dešavale su se tokom ‘PAM ere’. Penicilin je stvorio nenadmašnu epidemiju alergija i anafilakse.
Alergija na Kikiriki
Tokom kasnih četrdesetih i pedesetih godina, na kikiriki ulje u penicilinu nije bilo sumnje. Korišćeno je ne samo
u ovom divnom lekom, već i u streptomicinu, antibioticima širokog spektra, epinerfinu za astmu, u anesteticima i
vakcinama. Nepoznato je potrošačima da je ulje kikirikija popularni sastav vitamina, krema za lice, čak i formula
za bebe! Pre 1941. literatura pokazuje izveštaje alergije na kikiriki, odraslih i dece. Istraživanja kažu da su ljudi
sami prijavljivali ove alergije u 3% stanovništva rođenih od 1944-47. ; 4% kod grupe rođenih 1948-57.; i 6% grupe
1959-67. 2008. godine više od 1% ljudi rođenih 1944-67, je prijavilo alergije na koštunjave proizvode uključujući i
kikiriki. Članci objavljeni kasnih pedesetih i ranih šezdesetih pokazuju rastuća upozorenja alergija na kikiriki, ali
prva formalna studija alergija na kikiriki kod dece nije pokrenuta do 1973. i tada, na samo na njih 114. Lekari su
zapazili misteriozni rast alergija ali se samo par njih i zapitalo ‘Zašto?’. Ranih devedesetih, stotine hiljada sa ovim
problemom je krenulo u školu, ne samo u SAD, već i u Kanadi, Engleskoj i Australiji. Ovaj porast alergija je praćen
neverovatnim pritiskom političkih, socijalnih, pravnih i ekonomskih reformi da se izmeni i ubrza raspored
vakcinacija u ovim zemljama.
Veze sa Vakcinama
1964. godine farmaceutski gigant Merck je najavio novi sastojak vakcina koji obećava produženje imuniteta:
Adjuvant 65-4, koji sadrži 65% ulja kikirikija kao i aluminijum-stearat. Adjuvand (od latinske reči “adjuvare,” što
znači poboljšati) je aditiv u vakcini koji stimuliše imuni sistem, povećavajući stvaranje antitela na patogene.
Adjuvant je smanjio troškove proizvodnje, tako što je proizvođaču vakcina potrebno manje skupih antigena; on
takođe povećava efikasnost vakcina. Ovo takođe može biti opasnost jer jača vakcina znači i veći rizik od alergija i
drugih neželjenih efekata. Pronalazač Adjuvant 65-4, Maurice Hilleman i njegove kolege u Merck-u su znali da
alergijska osetljivost na ulje kikirikija u adjuvantu prestavlja jasnu mogućnost, ali su smatrali da su toksičnost i
alergenost neizbežni ishodi vakcinacija. Bilo je jednostavno teško da se uspostavi ravnoteža između moći i
bezbednosti. Javnost očigledno ne zna šta se ubrizgava u njihovu decu, što kaže imunolog Charles Janeway, “to je
mala prljava tajna imunologa“. Epidemija alergija na kikiriki je ubrzana vakcinama. Usledila je tužba, naročito u
vezi DTP vakcine. Do 1985. preko 200 tužbi je podneto protiv četiri proizvođača vakcina. Ovi sporovi su doveli do
toga da su mnoge farmaceutske kompanije napustile unosno tržište vakcina, izazvajući nestašicu vakcina.
Rešenje: Kombinacija ili konjugovane vakcine. Vakcine su kombinovane zbog praktičnosti. Sa brzinom i
efikasnošću, pedijatrija SAD-a je ‘skinula’ vakcinaciju uz pomoć organizacije Dečje Imunizacije Predsednika
Klintona devedesetih godina prošlog veka. Do 1998.godine stopa vakcinacija dece je se sve vreme bila visoka. Kao
i učestalost alergija na kikiriki. Između 1997. i 2002. u SAD alergija je zahvatala oko 58.000 dece godišnje, a
dvostruko više između 2002. i 2008. Do 2008. godine više od milion dece do osamaest godina i još dva miliona
odraslih je imalo alergije na kikiriki.
Vitamin K
Većina pacijenata koji su alergični na kikiriki, imaju IgE antitela potiv drugih mahunarki, uključujući soju i
proteine drugih ulja, kao npr. ricinusa. Istovremeno dok raspoređivanje vakcinacija ubrzava tokom sredine
osamdesetih, doktori u SAD i drugim zapadnjačkim zemljama uvode profilaktičku injekciju za novorođenčad.
Svrha ove terapije je bila da spreči hemoragijsku bolest HDN, kao i krvarenja zbog nedostatka vitamina K, VKDB.
Dva postojeća brenda na tržištu su sadržala ricinusovo ulje kao i aluminijum, dobro poznati IgE adjuvant
stimulans, od kog 4% ostaje u telu zauvek. Ovi sastojci ostaju u telu jako dug period, a i dalje su dopušteni kod
beba dva meseca starosti kao Hib, DpaT i Hep b terapija. IgE iz ricinusa dovodi do preosetljivosti dece na kikiriki.
Detoksikacija
Zašto sva deca ne reaguju na kikiriki? Ken Bock i drugi lekari koji leče decu sa autizmom veruju da je alergenos
obrunuto srazmerna sposobnošću detoksikacije organizma. Deca sa alergijama na kikiriki i drugim alergijama,
imaju kompromitovan imuni sistem i slabu moć detoksikacije. Većina imaju probleme sa stomakom, uključujući
gljivične i druge infekcije. Većina su muškarci.
Prevencija
Pregled, skrining dece pre svake vakcinacije može pomoći, ali je u suprotnosti sa ciljevima masovne vakcinacije.
Očigledno, pristup ‘jedna veličina odgovara svima’ nije ispravan. Imamo različite veličine obuće, uzraste za
prohodavanje i izbijanje zuba, govor i čitanje. Potrebno da je individualno ispitamo odgovarajući raspored
vakcinacije. Ali zašto biti na teretu potrošača i porodičnih lekara? Jasno, proizvođači vakcina treba da preuzmu
neku odgovornost. Trenutno su proizvođači finansijski nezavisni od bilo kakve potencijalne štete. Zašto? Zato što
su vakcine ogroman biznis vezan za vojsku i školstvo. Osim toga, sa druge tačke gledišta ‘alergije na hranu’ su
veliki biznis. Zamislite sve te preduzimljive kompanije za proizvodnju hrane bez glutena, bez kikirikija, bez soje,
bez jaja… Da li želimo da ih ostavimo bez posla? Teško. Najveći je problem, što je praktično nemoguće dokazati
uzročno-posledičnu vezu između vakcinacije i alergija opasnih po život, iako medicinska literatura jasno pokazuje
da su masovne alergije stvorene zbog primene injekcija. Kombinacija igle i vakcine krajem devetnaestog veka je
dovela do masovnog porasta anafilakse u zapadnom svetu. Moramo imati zvaničnu studiju vakcinisane i
nevakcinisane populacije. Za početak, alergije na kikiriki su nešto potpuno strano kod Amiša, koji odbijaju
vakcinaciju. Sada su roditelji dece sa autizmom, odlučili da ne vakcinišu svoju decu ubuduće, kao ciljna grupa u
nastajanju. Informativni centar nacionalne vakcinacije NVIC je obećalo nastavak istraživanja. Nadamo se da će
krenuti što pre! Danas se dakle, roditelji dece sa autizmom svakodnevno suočavaju sa problemom. Neki su otkrili
načine da smanje osetivljivost i reaktivnost dece pomoću različitih alternativnih metoda. Međutim, nepravedno
je i nedovoljno suočavanje sa ishodom koji im je nametnut. Ovi roditelji moraju da udruže snage kao ‘autizam
zajednica’ i kažu DOSTA! Jedino tako možemo sami zaustaviti ovaj voz u propast!
